Kulturna baština u turističkoj ponudi grupa autora

podnaslovi } Kulturna baština u turističkoj ponudi Vranje: još malo pa ništa Bor: potreban još mali napor

Vranje: još malo pa ništa

Ovdašnji recept je veoma jednostavan: ako hoćete da sačuvate neki istorijski spomenik od propadanja – pretvorite ga u kafanu

Beli most, simbol Vranja, most koji se, otkako je skinuta petokraka, nalazi na grbu grada, podignut je 1844. godine. Zovu ga i „most ljubavi” jer je, po legendi, podignut u spomen nesrećne ljubavi pašine ćerke Ajše i čobanina Stojana. Most svakog dana može da se sruši. Zaštitni stubovi koji su prošle godine postavljeni kao potpora mostu sa obe njegove strane, nakon samo nekoliko dana bili su isečeni i savijeni kako bi vozila mogla da prolaze.

Građani koji žive pored Belog mosta su negodovali i tada i celu godinu nakon toga. Predlagali su i da se u njegovoj neposrednoj blizini napravi drugi most za vozila, a da se stari zaštiti, jer ovaj nije statički projektovan da izdrži takvu težinu i frekvenciju vozila, te bi u slučaju eventualnog rušenja neko mogao da strada. Malo je onih, međutim, koji se na ovo obaziru i preko mosta, natovarenim vozilima, obično prelaze noću. Sredina mosta je razrovana, ploča sa spoljne oplate visi nad rekom, a neke su već popadale od vibracija izazvanih prelaskom vozila.

A pre desetak godina Beli most, star nešto manje od dva veka, jednostavno je asfaltiran! Potom je uz pomoć građevinske mehanizacije, bušilica, macola i kranova morao da izdrži još jedan zahvat – skidanje istog tog sloja asfalta.

Hazis – „Prolaznici, prođite jedanput preko mosta i vratite se. Videćete da je sagrađen za dobro svakog čoveka” – reči su uklesane na ploči Belog mosta.

To dokazuje da je on za Vranjance više od arhitekture, puta, veze, spajanja i razdvajanja. On je od svog nastanka deo života ovog grada. Nadživeo je mnoge, preživeo svašta, bio svedok, učesnik, inspiracija…

Zbog toga raduje odluka koju je nedavno donelo Ministarstvo kulture Republike Srbije da za rekonstrukciju ovdašnjih kulturno-istorijskih spomenika izdvoji izvesna finansijska sredstva. Uz dodatne donacije ministarstva, u Vranju se trenutno izvode radovi na rekonstrukciji Saborne i na Svetonikolske crkve, a ovih dana, posle tri godine natezanja, počelo se, konačno, i sa revitalizacijom Belog mosta.

Tursko kupatilo, Amam, prati slična sudbina. Sagrađen je krajem 17. veka, u vreme kada je broj turskog stanovništva u Vranju naglo porastao. Građen je od tesanog kamena i opeke, unutrašnji prostor sastoji se od svlačionica, mesta za kupanje – halvata i rezervoara za vodu – hazisa, a na krovu, prekrivenim ćeramidom, je pet kupola sa staklenim okulusima, preko kojih se osvetljava unutrašnjost. Amam je korišćen koliko je korišćen, a potom predat zaboravu i, neminovno, propadanju.

Delimično je obnovljen pedesetih godina prošlog veka, a pre tri godine UNDP je preko Evropske agencije za rekonstrukciju odlučio da sa 70.000 evra finansira konzervatorsko-restauratorske radove.
Zamišljeno je da ovde bude smeštena konzervatorska radionica i stalna arheološka postavka Narodnog muzeja. Radovi su „završeni” (komunalna infrastruktura sa sanitarnim čvorom nije u funkciji, kao ni električne instalacije, sistem zaštite, nema polica…) maja 2003. godine, a Amam je istog dana kada je otvoren i zatvoren za posetioce! Kolektivno ushićenje „zajedničkim uspehom” je trajalo dok glavni akteri sada već „slučaja Amam”, nisu videli leđa finansijerima.

Nakon toga, na relaciji Narodni muzej – Zavod za zaštitu spomenika kulture usledilo je mnoštvo međusobnih optuživanja, od „vlage ima” do „nije tačno jer tamo žive pauci i škorpije”, od „precizna sadržina ugovora koji je sklopljen između finansijera i izvođača nije mi poznata”, kako je rekla v. d. direktora muzeja Snežana Radivojević Petrović, do „čim nam odobre još sredstava – nastavljamo”, od „eksponati će se oštetiti” do „kamenju ništa ne smeta”, od „ni beogradski Narodni muzej nema posetilaca pa će Amam da ih ima” do „jedna prostorija može da se koristi”… I tako bi to ko zna koliko trajalo da gradski oci nisu smislili „novi plan”.

Složili su se da je ovom spomeničkom prostoru neophodno pronaći novo mesto u svakodnevnom životu Vranja i na jednoj od sednica Opštinskog veća odlučili „da se Amam ustupi na korišćenje Direkciji za izgradnju grada koja će u njemu otvoriti nacionalni restoran, jer Narodni muzej nije u stanju da se brine o dodeljenom mu objektu”.

Kajla – U trenutku kada imamo najmanji bruto nacionalni dohodak u Evropi, iluzorno je od države očekivati da obezbedi sredstva za održavanje ovog i sličnih spomenika kulture, pa se „snalaženje” nametnulo samo po sebi. Uostalom, kad može Haremluk što ne bi i Amam.

Naime, arhitektonski kompleks Pašini konaci, koji se sastoji od dve zgrade: Selamluka i Haremluka, podigao je Rauf beg Džinoli 1765. godine. Zgrade su klasičan primer balkansko-orijentalne arhitekture koju pored simetričnog rasporeda prostorija i fasadnih kompozicija, karakterišu još i krovovi na četiri i više voda pokriveni ćeramidom. U Selamluku je živeo paša i njegova muška pratnja, dok se u Haremluku odvijao porodični život i u njemu su živele žene, deca i služinčad. U zgradi nekadašnjeg Selamluka sada se nalazi Narodni muzej, osnovan 1965. godine, a u Haremluku, koji je „Simpo” uzeo pod zakup na 20 godina i obnovio devedesetih godina 20. veka, nalazi se poslovni klub – restoran.

Pomenućemo i oko 1850. godine izgrađenu kuću Bore Stankovića, velikog pripovedača, romansijera i dramskog pisca, koji je rano ostao bez roditelja i odrastao sa babom po ocu, baba Zlatom. Ona umire 1896. godine a Bora pritisnut materijalnom oskudicom, dve godine kasnije, prodaje baba Zlatinu kuću. Juna 1967. godine kuća je pretvorena u muzej, a ulica nazvana Baba Zlatina. Kasnije je i cela ulica stavljena pod zaštitu države kao spomenički kompleks i na taj način postala deo turističke ponude Vranja.

Na žalost, ovde neveseloj priči o Baba Zlatinoj ulici nije kraj. Pre izvesnog vremena sama od sebe se srušila „Tonetova kuća”, kako je Vranjanci jednostavno zovu, građevina koja je upravo zbog specifične arhitekture umnogome doprinosila utisku „Borinog Vranja”. Naime, kuću koja je bila pod zaštitom države je od vlasnika otkupila Opština Vranje 1988. godine, da bi tek krajem 1999. godine raspisala konkurs za njenu rekonstrukciju koja, na žalost, nikada nije izvedena jer je SO Vranje imala u posedu dva važeća ugovora sa različitim investitorima, a da nijedan od njih prstom nije mrdnuo dok je „Tonetova kuća” još postojala!

Ako tome dodamo da je na samo pedesetak metara od Borine kuće nedavno izgrađena moderna višespratnica od stakla i čelika i da Direkcija za izgradnju grada planira vađenje kaldrme i asfaltiranje Baba Zlatine ulice, možete samo zamisliti koliko ova ulica podseća na „staro, Borino Vranje” što je, valjda, bila osnovna ideja kada je ova ulica stavljena „pod zaštitu države”.



Čačak: poselo kod lampeka

Svima je jasno da je najbolje i najatraktivnije što Čačak ima da ponudi posetiocima bogato kulturno-istorijsko nasleđe i ono što stvaraju sadašnje generacije. Ukratko, od Rimskih termi do festivala vizuelnih komunikacija.

Svima je to jasno osim onima koji su trenutno nosioci lokalne vlasti. Istine radi, ni onima koji su pre bili na vlasti nisu bili širi vidici. Da jesu, sigurno Rimske terme koje se nalaze u samom centru grada, ne bi ranijih godina služile kao smetlište, a svakako ne bi bile bezmalo ugrađene u temelje višespratne stambene zgrade.

Sada su terme očišćene i stanari više ne bacaju smeće niti tu ostavljaju pokvarene veš mašine i druge kućne aparate, ali da li je to dovoljno? Bez vidljivih oznaka po gradu, bez vodičke službe, posetiocima je potrebna velika upornost da pronađu lokalitet termi, koje onako zagrađene sa jedne strane hotelom a sa druge stambenom zgradom čine jedno hotelsko-stanarsko dvorište, izgubljeno i u vremenu i u prostoru.

Mnogo manje od putnika namernika o postojanju Rimskih termi u centru grada znaju sami Čačani. Poraznu istinu koliko ovdašnje stanovništvo (ne)zna o kulturnim spomenicima dočarala nam je nedavno TV anketa snimljena ispred Gimnazije gde se, inače nalazi spomenik Nadeždi Petrović.

Praveći kratki omaž o znamenitoj čačanskoj i srpskoj slikarki, ekipa Turističke agencije Čvorak i lokalne TV Galaksija pitala je prolaznike gde se nalazi spomenik Nadežde Petrović.

Mada je anketa snimana na samo par metara od spomenika, većina prolaznika odgovorila je: „ Tu negde u gradu ... bila je tu negde u gradskom parku u Čačku”. Potpuno razočaravajući bio je odgovor izvesnog gospodina G.V. koji je bio direktor srednje škole, direktor opštinskog radija i novina, član uprave KUD „Abrašević”, poeta i svojevremeno odbornik tada vladajućeg SPS-a resorno aktivan u kulturi.

Okrenut kameri, ispred Gimnazije i sa sve Nadeždinom bistom u kadru iza sebe, samouvereno je izjavio: „Kako da ne znam gde je Nadeždin spomenik. Eno ga u dvorištu Muzeja.”

Birokratija i kultura – Taj odgovor predstavnika vlasti, možda na najbolji način ilustruje odnos ljudi na lokalnoj vlasti prema kulturi i njenim potencijalima. Smatrajući da sve počinje od njihovog dolaska na vlast, lokalni funkcioneri nedavno su glatko progurali kroz svoju glasačku odborničku mašinu odluku koja kulturu u Čačku vraća pola veka unazad, u tamu administrativno-birokratskog upravljanja.

Idejni tvorac Odluke o manifestacijama u oblasti kulture od značaja za opštinu Čačak, je Milan Kandić (DS), član Opštinskog veća resorno zadužen za društvene delatnosti. Navedena odluka, okoštalim birokratskim jezikom određuje koje su to stalne kulturne manifestacije koje opština finansira.

Da je samo do trapave jezičke forme kojom je napisana ova odluka ni po jada, ali ona tj. njen tvorac ima pretenziju da na isti način, administrativno i birokratski projektuje kulturnu politiku grada.

Tako smo dobili situaciju da oni koji su slučajno zalutali u politiku sada prposno donose odluku kojom organizaciju Disovog proleća „trajno poveravaju” Gradskoj biblioteci, koja tu manifestaciju organizuje preko 40 godina. Reklo bi se da je sve do sada, Biblioteka nelegalno organizovala najznačajniju pesničku manifestaciju nekadašnje Jugoslavije ili sadašnje Srbijice.

Frula i kupus – Tako smo na poklon, od onih koji ni ne znaju gde se koja ustanova kulture u gradu nalazi, dobili odluku o osam značajnih kulturnih manifestacija. Kao sadržajno prepoznatljive istaknute su Disovo proleće, Memorijal Nadežde Petrović, festivali animiranog filma i vizuelnih komunikacija, ali i Sabor frulaša „Oj Moravo” i Kupusijada u Mrčajevcima.

Festival vizuelnih komunikacija „No name”, zaštićen je kao autorsko pravo njegovog osnivača, prestižnog beogradskog dizajnera Zorana Blažine. Zbog izvesnih nesporazuma sa suorganizatorom, čačanskim Domom kulture, autor je odustao od dalje organizacije ovog festivala u Čačku. Ta činjenica, međutim, nije sprečila lokalnu vlast da administrativno organizaciju festivala „trajno poveri” Domu kulture.

Tako sada u Čačku zvanično imamo ono čega u stvari nema i neće ga biti, a sa druge strane imamo značajnih kulturnih sadržaja, zbog kojih bi mnogi posetioci sa strane došli, ali o tim sadržajima malo ko vodi računa.

Opštinska Turistička organizacija, podstaknuta od lokalne vlasti, kao glavnu turističku ponudu upakovanu u nazovi kulturne manifestacije, nudi ojkanje uz frulu koje u svom programu ima i poselo kraj lampeka, zatim nudi razne kupusijade, pitijade i roštiljijade na koje se troše silne budžetske pare. Nasuprot tome i ove godine, početkom septembra, značajno arheološko nalazište Gradina nadomak Čačka biće zatrpano, jer po ko zna koji put nema para za konzervaciju.

Para nije bilo ni za otkup zgrade Muzeja revolucionarne omladine, kasnije pretvorene u muzejsku Gradsku kuću, pa je ona prodata lokalnom biznismenu i trajno izgubljena kao kulturno dobro.

Kada bi se malo više brinulo o kulturnoj baštini bilo bi i turista a sa njima i para. A ovde ima mnogo toga da se vidi: mala Sveta Gora koju čine manastiri u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, spomenik Tanasku Rajiću, junaku Boja na Ljubiću, konak Jovana Obrenovića, Trnavska crkva, stalna postavka slika Nadežde Petrović u Umetničkoj galeriji koja nosi njeno ime ...